Криминалистички заплет повезан је са историјом старе српске породице Вранојевић, а радња је смештена на тромеђи Славоније, Срема и Бачке.

У сложени сплет догађаја уводи нас истражни судија који нам, износећи чињенице, истовремено развија и причу у причи – читање рукописа настрадалог Уроша Вранојевића. Повод за читање је расветљавање тајанствене смрти аутора рукописа, у ком нам се отвара и трећа прича – читање књиге Мој живот, рођака и имењака Уроша Вранојевића (академика у ком препознајемо светски познатог српског научника Милутина Миланковића, рођеног у Даљу, коме је овај роман и посвећен).

Овде је Оцић први пут употребио кованицу Ердабово, која као митско место постаје препознатљива временско-просторна окосница многих његових романескних тема.

Поводом овог романа Никола Милошевић је записао: „Оцић је прави мајстор уметничке мотивације и индивидуализације… Са овим романом високих уметничких домета, овај писац дефинитивно се осведочио као изузетна и самосвојна појава у новијој српској прози.“, а Срето Батрановић: „…на овом простору још од Јануса Панониуса, Захарија Орфелина и Јакова Игњатовића немамо интересантније перо које је проговорило о људима и њиховим судбинама у овом подунавском поднебљу.”